Gilnur Azbet: Šta mogu zajedno Rusija, EU i Turska

Izveštaj Evropskog saveta za međunarodne odnose predlaže „trijalog" između EU, Rusije i Turske polazeći od ideje Merkel-Medvedev

Sećam se bila sam tamo u jednom od prelomnih momenata prelaska iz hladnog rata u epohu koja je došla posle, kada je Parlamentarna skupština NATO, u kojoj sam radila, odlučila da na svoje godišnje zasedanje pozove bivše članice Varšavskog pakta.

Ta odluka doneta je u poslednjem trenutku i predstavljala je uvod u širenja EU i NATO u istočnom pravcu. Kada su došli predstavnici parlamenata zemalja koje su se donedavno nalazile iza gvozdene zavese, Zapad apsolutno nije bio spreman da ih primi u svoje institucije. Jedan delegat iz istočnoevropske zemlje snebivljivo mi je prišao i uljudno mi se obratio: „Izvinite, nema tablice sa imenom moje zemlje". Tih dana morali smo da radimo brzo i uz improvizacije i moj doprinos okončanju hladnog rata sastojao se u tome što sam hitno išla u skladište kancelarijskog materijala, gde sam pronašla staru kartonsku kutiju, flomaster, makaze i na komadiću kartona napisala naziv te istočnoevropske zemlje a zatim to uručila čoveku koji mi se obratio. On je bio jako srećan kada je dobio taj karton jer se osećao kao član „jedinstvene i slobodne Evrope", čije su se konture počele ocrtavati na mapi. Od tada je njegova zemlja postala punopravni član NATO i EU.

U početnoj etapi po okončanju hladnog rata dominirala je paradigma takvog „demokratskog širenja". Uključivanje zemalja sa postokomunističkog prostora u evroatlantske institucije u cilju stvaranja novog sistema evropske bezbednosti, utemeljenog na zajedničkim vrednostima, moćnim transatlantskim vezama predstavljalo je fenomenalni projekat širenja članstva i restrukturizacije tih institucija. U vidu naznaka i planova u različitim dokumentima NATO, EU i OEBS ono što se u startu pojavilo nije dugo ostalo na papiru pošto su NATO i EU brzo realizovali svoje najveće širenje od trenutka osnivanja. Za razliku od zgrada i spomenika, arhitektura regionalnog političkog poretka nije statična, ona zahteva stalne korekcije i promene. A Evropa se odavno udaljila od svoje paradigme „demokratskog širenja", o čemu se govori i u nedavno objavljenom izveštaju Evropskog saveta za međunarodne odnose (European Council on Foreign Relations) pod naslovom "The Specter of a Multi-polar Europe".

Autori izveštaja su Mark Leonard i Ivan Krastev. U njegovoj pripremi učestvovali su Dimitar Bačev, Jana Kobzova i Endrju Vilson. Izveštaj predstavlja ambiciozni i obuhvatni pregled prelaska sa jedne arhitekture evropske bezbednosti na drugu, koja je aktuelna danas. U izveštaju se daje dijagnoza problema. Taj problem je vakuum, koji je nastao u poslednje vreme, u kome se EU koleba između zastarele paradigme "demokratskog širenja" i "realizma na bazi interesa", u okvirima koga EU i Rusija zadržavaju jasno određene sfere uticaja, gde EU ostaje u Centralnoj i Istočnoj Evropi i zapadnom delu Balkana, a Rusija u svom bližem inostranstvu. Autori izveštaja su u pravu kada kažu da realizam na bazi interesa ne stvara osnov za stabilani održiv poredak i da je jedan od razloga takvog vakuuma u udaljavanju SAD od Evrope. Međutim, način koji autori nude za otklanjanje otkrivenog problema može imati dalekosežne posledice.

Leonard i njegovi koautori predlažu da se uspostavi "trijalog" između EU, Rusije i Turske polazeći od ideje Merkel-Medvedev o dijalogu EU-Rusija o problemima bezbednosti, ali uz uključivanje u dijalog i Turske. Rezultat takvog trijaloga trebalo bi da bude akcioni plan o stabilizaciji i smanjenju napetosti na evropskoj periferiji. On bi podrazumevao regulisanje postojećih zamrznutih konflikata u regionu - pored ostalog, nerazrešeni konflikt oko Nagornog Karabaha između Jermenije i Azerbejdžana. Izgleda da bi magični ključ za sređivanje zamrznutih konflikata trebalo da bude predlog o zaključivanju sporazuma o bezbednosti poput onog koji predlaže Medvedev. Na kraju, takav sporazum o bezbednosti trebalo bi da bude potpisan između EU i Rusije. To bi EU obezbedilo legalnu i zvanično fiksiranu ulogu ključnog igrača na polju bezbednosti u Evropu.

U izveštaju je prezentovan značajan pogled na pozicije Rusije i Turske u arhitekturi evropske bezbednosti, koja postepeno poprima svoje obrise. Pretvaranje Turske iz nepoznate zemlje u regionalnu državu nije neka senzacionalna novost - još pre četiri godine govorila sam da bi EU trebalo da sa Turskom uspostavi saradnju izvan okvira ćorsokak-pregovora o prijemu u redove EU. A promene pogleda na perspektive Rusije, koju predlažu autori izveštaja, mogla bi da bude veoma korisna za političare i lidere.

Ono što se u izveštaju označava kao nova "zapadna politika" Rusije predviđa stvaranje alijansi čiji cilj je modernizacija ruske ekonomije uključujući uspostavljanje strateške saradnje sa EU i SAD. Zadatak takve politike je potpunija integracija Rusije u svetsku ekonomiju uz njenu istovremenu zaštitu od uticaja stranih aktera. Takav taktički korak u spoljnoj politici Rusije, tvrde saradnici Evropskog saveta za međunarodne odnose, može za EU predstavljati novu šansu kako bi sa tom zemljom uspostavila pragmatičnu saradnju. Za to je neophodno na Rusiju gledati na nov način, odustati od pridika zbog toga što ona radi na svom jačanju i što, kako se misli, predstavlja signal za vraćanje zemlje u imperijalno-socijalističku epohu. Saradnja Rusije sa Turskom kao sa krupnim energtskim transportnim čvorem tretira se kao komponenta te nove ruske strategije.

Sa aspekta evropske bezbednosti potrebno je na nov način gledati i na Rusiju i na Tursku. Ali prema predlogu o novom sporazumu o pitanju evropske bezbednosti treba prilaziti i sa oprezom. Za sada nije jasno da li deo o regulisanju regionalnih zamrznutih konflikata, koji se nudi kao preliminarni uslov za sporazum, može uspešno i razrešiti te konflikte. U tom slučaju glavni preduslov će se svoditi na to da se jedini ključ za regulisanje konflikta nalazi u rukama Rusije, a to jednostavno nije tačno. Postoji takođe nesklad između izveštaja Grupe eksperata NATO sa osnovama nove Strateške koncepcije Alijanse, koja će biti obelodanjena u novembru, i predlozima Evropskog saveta kada je reč o projektu Medvedeva. Grupa eksperata u predlozima Medvedeva vidi alternative evropskom sistemu bezbednosti i smatra da oni protivreče interesima NATO. Sasvim je verovatno da će Severenoatlantska koncepcija prevladati negativni odnos prema ovim predlozima.

Dalje, vode se brojne diskusije o novim strukturama održive arhitekture evropske bezbednosti. U njima se sve veća uloga daje EU u sistemu evropske bezbednosti, ali se predviđa i prelazak sa paradigme "demokratskog širenja" na mehanizam koji uzima u obzir novi odnos snaga u regionu. Proces na Krfu, koji je započeo OEBS i čiji cilj je da se odrede strateške oblasti nove opšteevropske arhitekture bezbednosti, kao i nova Strateška koncepcija NATO, predstavljaju paralelne procese čiji je cilj da se pronađe održiva i pouzdana arhitektura evropske bezbednosti u epohi posle hladnog rata. Međutim, kako se pravilno navodi u izveštaju Evropskog saveta za međunarodne odnose, u nekada monolitnom evroatlantskom poretku, kojim su rukovodili EU i NATO, danas su se pojavile pukotine. Na um mi pada aluzija Grupe eksperata NATO da se Iran može označiti kao opasnost protiv koje treba primeniti Član 5 statuta Alijanse. Turska se verovatno protivi takvom pokušaju lepljenja etiketa. Osim toga, Turska neće da pristane na predloženi NATO sistem PRO jer bi to dovelo do preusmeravanja pažnje prema Siriji ili Iranu (tačnije, bojeve glave). A to ukazuje na razlike u oceni opasnosti u redovima Alijanse, koje vode ka pojačavanju napetosti. Izgleda da bi NATO i EU trebalo najpre da zavedu red u sopstvenoj kući i da istovremeno uspostave pragmatičnu saradnju sa Rusijom, pa tek onda da pokrenu grandiozne planove o zaključivanju obuhvatnog sporazuma o evropskoj bezbednosti.

U izveštaju se kritikuje oprezni prilaz EU i autori kažu da Evropska unija "brani iluzije" težeći da zadrži postojeće stanje stvari, u čijem centru se nalaze EU i NATO. Ali traganje za alternativnim rešenjima može da ozdravi ceo proces ako ne bude previše paralelnih zahteva. Stvar je u tome što pri višku takvih uslova može nastati previše iluzija kako treba da izgleda višepolarna Evropa. Katkad je bolje plivati na talasu nego žurno iskakati iz vode sa unapred pripremljenom shemom. Takav prilaz bio je evidentan 90-ih godina pošto je tada postojao vakuum koji se mogao popuniti bez naročitih prepreka. Danas smo svedoci nesigurnih pomaka i mešavine tri sfere uticaja, ali to nije ono isto. U najboljem slučaju, njima se može upravljati, ali ne i njima raspolagati.

Autorka je stariji predavač na Univerzitetu Kent u Engleskoj i profesor Izmirskog univerziteta za ekonomiju

(Hurriyet, Turska)

Prevod: Rajko Dosković

(standard.rs)